Nevena Ignjatović: Nadam se da ću doprineti da skijanje bude sport broj jedan u Srbiji

Svi su čuli za skijanje, mnogi rekreativno uživaju u njemu, ali koliko nas je čulo da Srbija ima predstavnika u tom sportu na Zimskim olimpijskim igrama? Prošlog vikenda na Kopaoniku nas je dočekala devojka sa velikim osmehom punim vere i nade u ono što radi – priprema se upravo za ovo takmičenje. Nevena Ignjatović, naša najbolja skijašica, već 15 godina je potpuno posvećena skijanju. Nije gubila nadu kada je bila bez finansijske podrške, kada je na pripreme dolazila autobusom ili što skijanje ne spada u državne prioritete kao što tu privilegiju imaju timski sportovi. Ona veruje u uspeh i bori se da postane skijaški Novak Đoković i da skijanje postane isto što je i tenis ovih dana. Pričala nam je o svojim planovima, ambicijama i utiscima sa Kopaonika....

Za pripreme i treniranje potrebno je puno novca. Pored putnih troškova, tu je i oprema... Kada ta ulaganju počinju da se vraćaju? Koliko si daleko od toga?

Vratiće se onda kada stanem na postolje Svetskog kupa. Trenutno sam 70. na generalnoj listi. Po mom mišljenju nije realno da sa tog mesta odmah budem prva. Cilj mi je da postepeno idem ka vrhu, da ove sezone uđem među prvih 40. Bitno je da u FIS kupu uđem među 30, da budem spomenuta na Eurosportu, posle nekako ide lakše. Prošle godine sam imala šansu, bila sam jako blizu i delile su me 26 stotinke, ali realno je da taj rezultat ostvarim sledeće sezone. Kasnije, kada se uđe u top 30, nijanse preovladavaju.

Ko je trenutno top 1?

Tina Maze je ubedljivo najbolja. Ona ima preko dve hiljade bodova. Premašila je i Hermana Majera u ostvarenim bodovima. Skijaški savez Slovenije, kao i hrvatski, puno ulaže u sportiste koje su u nacionalnom timu. Hrvati svojim takmičarima omogućavaju apsolutno sve, od vožača do kuvara i terapeuta. Nadam se da će ti uslovi nekada biti mogući i u Srbiji.

Šta je sve potrebno da bi napredovala? Čija pomoć i kolika?

Na žalost, ništa ne može bez novca. Potrebna mi je pomoć. Dok smo mogli, mi smo moje pripreme i takmičenja finansirali iz porodičnog budžeta, a onda, kada sam počela da ostvarujem ozbiljne rezultate, uključio se Skijaški savez Srbije. Prve dve godine su zaista bile fenomenalne, sve je funkcionisalo, a onda je krenulo nizbrdo. Poslednje dve godine su, što se finansijskog dela tiče, katastrofa. Ali se borimo, uspevamo. Imam zaista super tim. Iako moj kondicioni trener nije dobio platu već godinu dana. Postali smo prijatelji i zaista odlično funkcionišemo.

Koliko puta godišnje ideš na pripreme?

Svakog meseca. Jedino sam u aprilu slobodna, mada ove godine to nije bio slučaj, jer su trke trajale do 18. aprila. Poslednja je bila u Krvavecu, pa sam imala samo dve i po nedelje za odmor. Non stop sam u inostranstvu i zaista mi se ne ispalti da se vraćam kući. Putujem autobusom i tako samo gubim vreme i snagu. Auto još uvek nemam.

Da li se odričeš nečega zbog skijanja?

Odričem se mnogih stvari, ali mi nije žao. U nekim momentima mi je žao kada pomislim da ne mogu normalno da odem na letovanje ili zimovanje. Do sada sam možda jednom ili dva puta skijala sa društvom. Ali osećaj kada pobediš na nekoj trci, staneš na postolje je neprocenjiv. Tada znam da se sav moj trud isplatio. Za ovu sezonu imam posebnu radost, jer konačno imamo mogućnost da mama dođe da me gleda. Dosada je išao samo tata, a mama nije bila u prilici da me gleda na trci još od kad sam bila mala...pa poslednji put je to bilo na Kopaoniku.

Kada si počela da skijaš?

Već sa 6 godina sam počela da se takmičim. Prve skijaške korake sam napravila upravo na Kopaoniku, na stazi Mašinac, a prva trka bila je na Gobelji. Sada kad gledam slike vidim koliko sam bila mala, bila sam najsitnija i najmršavija. Prvi je sa skijanjem počeo brat. Tata me je doveo na Kopaonik i zaljubila sam se u sport i u planinu. Tada sam bila član skijaškog kluba Radnički, a trener je bio moj teča. Kasnije sam počela da treniram po programu reprezentacije, a već sa 14 godina sam počela da putujem. Zahvaljujući skijanju sam naučila odlično engleski, a služim se i italijanskim, španskim i nemačkim. Kako sam uvek išla sama, postala sam jako snalažljiva.

Više od 90% Slovenaca skija. Hrvati, sa Sljemenom imaju svetske šampione u skijanju. Šta je po tvom miljenju potrebno da se uradi u Srbiji bi bilo više skijaša?

Kada sam počela da skijam bilo nas je baš dosta. Ali kada uđeš u sistem FIS juniorskog takmičenja potrebno je puno truda i rada, a o novcu da ne govorim. I ovo je sport u kome sporo ideš do vrha. Možda je i to razlog što mnogo njih odustane. Naravno, jedan Austrijanac ima fenomenalne uslove za skijanje, skijašku stazu ispred kuće ili stana, ovde ipak treba da putuješ i da kreneš bukvalno od nule. Već 15 godina radim da bih stigle dovde gde sam danas. Bilo je potrebno puno ulaganja... nadu mi daje juniorski muški tim. Bore se i imaju potencijal. Tu su i Maša Janković i Veronika Tomić.

Tvoj trud i rad su te odveli na zimske Olimpijske igre u Soči. Koliko će biti srpskih predstavnika?

Postoje A i B norma za zimsku olimpijadu. Pored mene koja ispunjavam A normu, učestvovaće i Marko Vukićević. Za sada nas dvoje. Znaćemo sve do januara kada je presek. Što se mene tiče voziću slalom i veleslalom. Razmišljam i o super veleslalomu, ali sve zavisi od uslova. Ne bih volela da se povredim, jer želim da ostvarim rezultat u primarne dve discipline. Super veleslalom je brza disciplina i ako želiš da se takmičiš, moraš da se pripremaš samo za to. Imala sam i taj plan, ali je za to potrebno puno novca. Samo tri nedelje koštaju 7 hiljada evra, a mora da se putuje na Novi Zeland, Čile, Argentinu...da ne pričam o tome da se plaća i zakup staza.

Nakon skijaških treninga u Autriji, došla si na aktivan odmor na Koaponik. Kako ti se čini Planina Sunca danas? Kakvi su uslovi i kako izgleda jedan tvoj dan kada nisi na skijama?

Ustajem jako rano, pa se u hotelu čude što sam uvek prva. Hotel Grand je vrhunski i ima uslove svetskih hotela. Trčim, idem u teretanu, učim, jer imam ispite. Trudim se da iskoristim vreme da se odmorim, ali i da ne zapostavim kondiciju, mada me prave kondicione pripreme čekaju u avgustu kada ponovo dolazim na Kopaonik.

Odrasla si na ovoj planini. Dobro je poznaješ. Da li bi mogla da uporediš Kopaonik sa nekim evropskim ski centrom? Da li ima nešto što mu nedostaje?

Mnogo volim Kopaonik i on u meni budi posebna osećanja. Sve je novo i unapređeno. Staze izgledaju vrhunski i stare žičare su zamenjene. Mislim da mu ne fali ništa i da ima brojne prednosti kao što su hoteli bukvalno na skijaškim stazama, pa ne morate da nosite opremu kroz celu planinu. Noćni život je odličan, kao da niste na planini. Ono što bih volela jeste da se državno prvenstvo organizuje ovde. Prethodnih godina je bilo na Staroj planini, za koju mislim da je odlična. Tamo su uslovi za trening fenomenalni, ali bih volela da jedne godine, kao nekada, to prvenstvo bude na Kopaoniku.

Koliko ti znači podrška Skijališta Srbije i MK Mountain Resort-a?

Puno mi znači zaista. Skijališta Srbije doživljavam kao svoju porudicu. Slobodno mogu da upredim da se osećam kao da su moja mama i tata stali uz mene u punoj svojoj snazi. Isto je i sa MK. Nikada nisam tražila neki luksuz, ali sada pored priprema mogu i da uživam. Sada moj rezultat više neće biti samo moj, on će prikazivati i celu Srbiju.

Da li možeš sa nama da podeliš neku zanimljivost?

Svašta se dešava i na treninzima i na takmičenjima. Često se desi da nam pukne nam guma pre treninga, pa je svi zajedno popravljamo, pa razni padovi... Uvek se setim Olimpijskih igara sa Jelnom Lolović i našim trenerom Anjom u startnoj kućici. Ja sam imala broj 50, a Jelena je bila ispred mene. Anja je navijala iz sve snage i kada je trebalo da krenem, ona je viknula „Hajde Jelena“ i nastade opšta zabuna u startnoj kućici. Počeli su da se pitaju jel Nevena ili Jelena, ko se takmiči sad. Ja sam sa smehom krenula da vozim, ali sam se uozbiljila već kod prve kapije.

Već si uspešna mlada devojka, a veliki rezultati su tek pred tobom. Da li imaš neki savet za devojčice, buduće skijašice?

Trenirajte ples (smeh)! Moram da priznam da je skijanje težak sport  za devojčice, ali sve što je teško na kraju se i isplati. Ako sada stisnem zube i odreknem se nekog izlaska, znam da će mi se to vratiti. To je moj moto. Dobro se dobrim vraća. Mnogo je lepo kada se popneš na postolje, kada pobediš na državnom prvenstvu Slovenije, Hrvatske, Bugarske, pa čak sam i u Francuskoj bila prva. Tada shvatiš da je vredno. Stičeš  nova iskustva, upoznaješ nove ljude, puno putuješ. Atmosfera na takmičenjima je super. Moj cilj je da nešto napravim, da ne budem samo učesnik na Olimpijadi. Super je osećaj kada si u sportu koji nije tako popularan i možeš nešto da uradiš. Osećaš se posebno. Setite se šta je bilo sa tenisom. Sigurna sam da je Nole i te kako ponosan na to što je tenis danas u Srbiji popularan upravo zbog njega. Nadam se da ću ja uspeti da doprinesem da skijanje bude sport broj jedan u Srbiji.

Već 15 godina si u ovom sportu, vrlo malo si kod kuće. Koliko trka imaš iza sebe?

Uh... ako godišnje ima oko 60 trka, mogu da kažem da sam u poslednih 8 godina iza sebe imala bar 500 trka.

I za kraj, otkrij nam tajnu, da li može da se živi od skijanja?

Može ako si baš najbolji, ako si u samom vrhu. Živim od stipendije i primam je dok skijam. Borim se da idem ka vrhu, ali skijanje nije kao fudbal i ne vrte se te cifre. Relativno je da li ćete uspeti ili ne. Neke skijašice se trude i po 5 godina i ne naprave nikakav rezultat. Psihički je mnogo teško, treba pobediti sam sebe. Zato se trudim da ne zapostavim školu. Najveću praksu u životu sam imala upravo u ovom sportu, puno sam toga naučila. Volela bih da mogu da upišem još jedan fakultet, ali to bi bilo nešto potpuno drugačije, nešto kreativno, što ima veze sa modom, dizajnom...